Средњи вијек

Римљани губе контролу над Панонијом и Далмацијом 455. године и ове територије запосиједају Остроготи. Остроготе су побиједили Византинци 553. године тако да Далмација постаје дио Византије.

Словени су се населили на овом подручју у шестом и седмом вијеку. Срби су се доселили у другом словенском таласу (после 626. године). Срби су дошли из Бијеле Србије у региону Полабља у данашњој Њемачкој (Лужички Срби и данас живе на тим просторима). Претпоставља се да су у Полабље српско национално име донијели Стари Срби, који су се, према овој теорији, доселили из азијске Сарматије (сјеверни Кавказ) у четвртом вијеку, заједно са Аланима. Сматра се да су Стари Срби и Алани били веома сродна сарматска племена, а потомци Алана су данашњи Осети на Кавказу (Према другом тумачењу, и сами Стари Срби су били дио Алана). На основу ове претпоставке, Стари Срби су се на подручју Полабља помијешали са Словенима и оставили им своје име.

У деветом вијеку велики дио територије данашње Републике Српске био је дио Србије. Према најшире прихваћеном мишљењу, западна граница Србије у то вријеме била је ријека Врбас (Према другом мишљењу, граница је била ријека Уна). У исто вријеме, на јужном дијелу територије данашње Републике Српске, постојале су независне српске државе: Захумље и Травунија (Требиње). Владари Србије у деветом вијеку били су: Властимир, који је побиједио Бугаре 850. године и Мутимир, који је владао до 890. године. Мутимир је имао три сина насљедника: Прибислава, Брана и Стефана.

Владар Србије, Петар Гојниковић, владао је и деловима територије данашње Републике Српске. Петар Гојниковић је успео да одржи власт све до 917. године, када су га Бугари на превару ухватили и затворили у тамницу. Уз помоћ Бугарске, Србијом је владао Павле Брановић, све до 921. године. После њега, Србијом је владао Захарије Прибисављевић, унук владара Мутимира. Захарије је кратко владао. Бугари су покорили Србију 924. године.

Између 930. и 960. године источним деловима данашње Републике Српске, као и западним деловима данашње Србије, владао је српски кнез Часлав Клонимировић који је своју државу ослободио бугарске власти и признао врховну власт Византије.

После 1034. године, српски кнез Стефан Војислав завладао је областима Скадра, Дукље, Травуније и Захумља.

Владар Дукље, кнез Михаило, син Стефана Војислава, прогласио је независност од Византије пре 1077. године, а поред Дукље, Михаило је владао и Хумом (Херцеговином). Римски папа је крунисао Михаила као краља Србије. Михаилов син, Константин Бодин, прикључио је својој држави Рашку и велики део Босне, односно данашње Републике Српске, после 1083. године. У Рашкој и Босни поставио је за владаре два своја жупана: Вукана и Марка.

Рашки жупан Деса припојио је Рашкој Зету и Требиње после 1162. године. На рашком престолу, Десу је 1170. године заменио његов брат, Стефан Немања, родоначелник владарске династије Немањића. Поред Рашке, Стефан Немања је владао Зетом, Требињем, Захумљем и Метохијом. И каснији владари из династије Немањића су наставили да владају на овим територијама.

Између 1282. и 1316. године, српски краљ Драгутин владао је Сремском Краљевином, која је обухватала Срем и Мачву на територији данашње Србије као и Усору и Соли на територији данашње Републике Српске. Резиденција краља Драгутина налазила се у граду Дебрцу у Мачви (између Београда и Шапца).

Босански бан, Стјепан II Котроманић (1322-1353), прикључио је Босни територију Соли, Усору, Доње Крајеве и Хум, па тиме и велики дио територије данашње Републике Српске долази под његову власт.

Пре 1363. године, источним деловима територије данашње Републике Српске владао је кнез Војислав Војиновић. После њега, том облашћу владао је жупан Никола Алтомановић (1367-1373). Њега су заједнички поразили српски кнез Лазар Хребељановић и босански бан Твртко први Котроманић, а затим поделили његове територије.

Твртко I Котроманић, босански бан између 1353. и 1377., још више је проширио територију Босне. Босни је прикључио Горње Подриње, Требиње, као и територије на западу. Самим тим што је у саставу своје земље имао и један део земаља династије Немањића, и што је Немањићима био род, по наследним правима и обичајима Твртко се крунисао за краља Срба, Босне и Приморја. Твртка је крунисао један српски митрополит у манастиру Милешева, на гробу Светог Саве, а крунисан је круном краља Стефана Првовенчаног, првог краља из династије Немањића, 1377. године. Од крунисања, Твртко је носио и име Немањића.

Око 1412. године, на источном дијелу територије данашње Републике Српске владао је кнез Павле Раденовић. Под његовом влашћу су се налазили Требиње, Билећа, Вишеград, итд.

Око 1423. године, рудник и град Сребреница припадали су Српској деспотовини, којом је владао Стефан Лазаревић. Између 1428. и 1439. године, у Српској деспотовини су се, поред Сребренице, налазили Бијељина и Зворник. Ове територије су поново припадале Српској деспотовини између 1455. и 1459. године.

Стефан Вукчић Косача крунисао се за Херцега од Светог Саве, у манастиру Милешеви 1448. године. По њему је, касније, територија којом је владао добила име Херцеговина.

Босански краљ, Стефан Томаш, венчао се са ћерком последњег деспота Србије, Лазара Бранковића, 1459. године, и тиме је поред Босне завладао и Србијом, што је фактички представљало уједињење Босне и Србије. Међутим, владавина над Србијом му је потрајала само два месеца. Краљ Томаш је морао да побјегне из Србије пред Турцима, а Србија пада под турску власт.

Последњег босанског краља, Стефана Томашевића, убили су Турци 1463. године, а Босна тада потпада под турску власт. Херцеговина пада под турску власт нешто касније, 1482. године.

Нови вијек

Владавина Турака

У вриjеме турске власти, територија данашње Републике Српске била је дио Босанског елајета, који је био подијељен на санџаке. Од санџака би било значајно поменути Зворнички санџак, чији се административни центар налазио у граду Зворнику, на територији данашње Републике Српске (између 1860. и 1878. године, поред Зворничког, постојао је и Бањалучки санџак). Током турске владавине, велики број Срба је прихватио исламску вjеру. Један од најпознатијих исламизованих Срба био је велики турски везир Мехмед паша Соколовић, поријеклом из Босне, чијом је заслугом обновљен рад Пећке патријаршије 1557. године. Други члан породице Соколовић, Ферхад паша, постао је 1580. године први паша или гувернер Босне. Турска власт на овим територијама је трајала све до 1878. године.

Године 1833. Херцеговина постаје посебна турска покрајина, потпуно одвојена од Босне.

Године 1875. године букнуо је устанак у Херцеговини против турске власти.

После 1878. године, територија Босне и Херцеговине, односно данашње Републике Српске, долази под управу Аустро-Угарске. Крај турске владавине Срби су дочекали као најбројнија етничка заједница Босне и Херцеговине. Према попису становништва из 1879. године у Босни и Херцеговини је било: Срба (43%), Бошњака (39%), Хрвата (18%). За време Аустро-Угарске управе постојао је Бањалучки округ као административна територијална јединица.


20. вијек

После слома Аустро-Угарске, 1918. године, територија данашње Републике Српске постаје дио Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца. Између 1918. и 1922. године, постојао је Бањалучки округ као административна територијална јединица Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца. Између 1922. и 1929. године, постојала је Врбаска област, којом се управљало из Бања Луке, да би 1929. године била формирана Врбаска бановина као покрајина Краљевине Југославије, чији је главни град била Бања Лука. Национални састав становништва Врбаске бановине био је следећи: Срби (58%), Бошњаци (24%), Хрвати (17%).

После пропасти Краљевине Југославије 1941. године, територију данашње Републике Српске су окупирали њемачки, италијански и хрватски фашисти. Врбаска бановина је укинута, а територија данашње Републике Српске прикључена такозваној Независној Држави Хрватској. Окупатори су починили бројне злочине над српским становништвом, а посебно много Срба је страдало у злогласном логору Јасеновац.

После Другог светског рата, 1945. године, територија данашње Републике Српске постаје дио Социјалистичке Републике Босне и Херцеговине, једне од шест република Социјалистичке Федеративне Републике Југославије. Срби су све до 1971. године представљали најбројнију етничку групу у Босни и Херцеговини. Према попису становништва из 1961. године, Срби су чинили 43% становништва и имали су у власништву око 64% територије ове републике. Од 1971. године, најбројнија етничка заједница у Босни и Херцеговини су муслимани (Бошњаци).

Српска Република Босна и Херцеговина проглашена је 9. јануара 1992. године, док је 28. фебруара донијет Устав Српске Републике Босне и Херцеговине, у којем је писало да територија ове републике обухвата српске аутономне области, општине и друге српске етничке ентитете у Босни и Херцеговини. Република је проглашена дијелом југословенске федералне државе.

Када је Босна и Херцеговина 5. априла 1992. године прогласила независност, Српска Република Босна и Херцеговина проглашава 7. априла 1992. године одвајање од Босне и Херцеговине и останак у Југославији. Име републике је промењено у Република Српска 12. августа 1992. године.

30. августа 1995. НАТО пакт покреће Операцију "Намјерна сила".

После рата, који је трајао од 1992. до 1995. године, потписан је Дејтонски мировни споразум, 21. новембра 1995. године. Република Српска је међународно призната као један од два ентитета (државе), који чине Босну и Херцеговину (други ентитет је Федерација Босне и Херцеговине). Република Српска обухвата 49% територије Босне и Херцеговине, а Федерација Босне и Херцеговине 51%.Арбитражном одлуком о статусу Брчког, те успостављањем Брчко - Дистрикта БиХ 2000. године, посед територије оба ентитета је смањен за отприлике 0.5 - 1.0 %.

Током протеклих година, неке ингеренције Републике Српске изричито дефинисане дејтонским уставом и његовим анексима су пренесене на ниво Босне и Херцеговине (царинска и гранична служба, војска, правосуђе - оснивањем Суда БиХ и Високог судског и тужилачког савјета итд.).

По Уставу РС, главни град Републике Српске је Сарајево (очекују се скорашње промјене по том питању), док је de facto то Бања Лука (сједиште Владе, Народне скупштине, Уставног суда, Врховног суда итд).