Општи подаци

Република Србија је континентална држава која се налази у југоисточној Европи (на Балканском полуострву) и у средњој Европи (Панонској низији).

У саставу Републике Србије су и две аутономне покрајине Војводина и Косово и Метохија. Република Србија је демократска држава српског народа и свих других грађана који у њој живе, заснована на демократским начелима, тржишној привреди, поштовању људских права и владавини права.

Србија се на северу граничи са Мађарском, на истоку са Румунијом и Бугарском, на југу са Републиком Македонијом и Албанијом, а на западу са Црном Гором, Хрватском и Босном и Херцеговином.

Србија је од завршетка Првог светског рата била саставни део заједничке државе са већином балканских Јужних Словена првобитно у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, касније преименованој у Краљевину Југославију, затим у Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији, Савезној Републици Југославији и Државној заједници Србија и Црна Гора. Од 2006. године је Србија као наследница СЦГ постала суверена и независна држава.

Главни град је Београд. Са близу 2 милиона становника он је административно, економско и културно средиште Србије.

Географија

Србија се налази на Балкану - региону југоисточне Европе (око 80% територије) и у Панонској низији - региону средње Европе (око 20% територије). Но, географски, а и климатски, једним делом се убраја и у медитеранске земље. Укупна дужина граница са околним земљама износи 2.027 km. Дужина граница по државама суседима износи: Албанија 115 km, Босна и Херцеговина 302 km, Бугарска 318 km, Хрватска 241 km, Мађарска 151 km, Република Македонија 221 km, Црна Гора 203 km, Румунија 476 km.

Северни део Републике заузима равница (види још: Географија Војводине), а у јужним пределима су брежуљци и планине. Постоји преко 15 планинских врхова изнад 2.000 метара надморске висине, а највиши врх је Ђеравица (на Проклетијама) са висином од 2656 метара. У Србији преовлађује умерено континентална клима.

Планински рељеф Србије објашњава појаву многих кањона, клисура и пећина(Ресавска пећина, Церемошња, Рисовача...), а додатну лепоту обезбеђује богатство изузетно очуваних шума у чијем саставу има много ендемских врста, као и богатство вода, потока, извора, пашњака итд.

Пловне реке су Дунав (588 km), Сава (206 km), Тиса (168 km) и делимично Велика Морава (цео ток 185 km). Остале велике реке су Западна Морава (308 km), Јужна Морава (295 km), Ибар (272 km), Дрина (220 km) и Тимок (202 km). Највеће језеро у Србији је Ђердапско језеро са 163 km² (са румунским делом: 253 km²).

У природној баштини сваке земље национални паркови заузимају посебно место. Својим укупним вредностима национални паркови надилазе границе Србије. Србија има 5 националних паркова: Ђердап, Копаоник, Тара, Шар-планина и Фрушка гора. Сви национални паркови поседују високе климатске и здравствено-рекреативне вредности.

Историја

Прве информације о српској држави потичу из VII века и династије Властимировића. Родоначелник најзначајније средњевековне српске државе, познате као Рашка, и династије Немањић је Велики жупан Стефан Немања, српски владар из XII века. Српска средњевековна држава била је под јаким политичким и културним утицајем Византије. Године 1217, током владавине Стефана Првовенчаног, Србија постаје независна краљевина, а 1346. достиже врхунац моћи као царство Стефана Душана, који се прогласио за „Цара Срба и Грка“. Турци Oсманлије су поразили српско племство 1389. у Бици на Косову пољу, док су коначно загосподарили Србијом после пада Смедерева 1459. године. У периоду од 1459. до 1804, Србија је била под директном влашћу Османлијског царства, мада је у неколико краћих интервала, од којих је најдужи био од 1718. до 1739. године, суседна Хабзбургшка монархија држала под својом влашћу северни део Србије.

Национални устанци у Србији, 1804. под вођством Ђорђа Петровића званог Карађорђе, и поново 1815 под вођством Милоша Обреновића, довели су до стварања аутономне српске кнежевине. Од 1813. до 1882. српску државу предводе кнежеви, а од 1882. краљеви династије Обреновић. Први устав Србија добија 15. фебруара 1835. године (Сретењски устав). На Берлинском конгресу 1878. Србија је добила међународно признање.

Срби у јужној Угарској су средином 19. века имали аутономију под именом Српска Војводина.

Мајским превратом 1903. и извршењем атентата на краља Александра Обреновића и краљицу Драгу Машин, на власт поново долази династија Карађорђевић, потомци Карађорђа Петровића, а за новог краља је постављенПетар Карађорђевић. Србија је знатно проширила своју територију на југ после победа у Балканским ратовима. Уз велике људске и материјалне жртве, Србија је допринела победи сила Антанте у Првом свтском рату.

После 1918. Србија је, уз Црну Гору једина уносећи своју државност и сувереност, била део Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, преименоване 1929. у Краљевина Југославија.

У Другом светском рату, делови Србије су били под окупацијом Сила Осовине, односно нацистичке Немачке и њених савезника Италије, Бугарске, Мађарске, Албаније, као и марионетске прo-фашистичке државне творевине под називом Независна Држава Хрватска (НДХ).

Непосредно после рата, 1945., као наследница Краљевине Југославије, формирана је држава под именом Демократска Федеративна Југославија која је била под новом влашћу комунистичког режима на челу са Јосипом Брозом-Титом. Ову државу је чинило пет конститутивних република: Србија, Хрватска, Словенија, Црна Гора и Македонија. Исте године (1945.) држава мења име у Федеративна Народна Република Југославија, док је 1963. коначно променила име у Социјалистичка Федеративна Република Југославија и добила и своју шесту федералну јединицу Социјалистичку Републику Босну и Херцеговину.

Од 1992., после распада СФРЈ, све до 2003. Србија је чинила, заједно са Црном Гором - Савезну Републику Југославију. Од 2003. Србија је саставни део Државне заједнице Србија и Црна Гора. 21. маја 2006. године, одржан је референдум на коме су се грађани Црне Горе изјаснили за независност. Од 5. јуна 2006. године Република Србија делује као независна и суверена држава.

Територијална организација

Аутономне покрајине

У саставу Републике Србије налазе се 2 аутономне покрајине:

- Војводина (Административни центар: Нови Сад)
- Косово и Метохија (Административни центар: Приштина)

Напомена: део територије Републике Србије који се налази изван територије аутономних покрајина назива се централна Србија која не представља посебну административно-управну јединицу, већ је у непосредној надлежности Републике.


Окрузи

Територија Србије је подељена на 29 округа и територију града Београда. На подручју Аутономне покрајине Војводине налази се 7 округа, на подручју Аутономне покрајине Косово и Метохија 5, док се на подручју централне Србије налази 17 округа и територија града Београда. Сваки округ се састоји од неколико општина, а општине се састоје од насељених места.


Градови

У Србији и њеним покрајинама налази се 6.167 насеља. На територији Србије службено постоји 24 града и главни град Београд (који има посебан статус). То су градови: Београд (1.273.651 становника, шири део 1.576.124), Крагујевац (193.930 са ширим делом 211.580), Ниш (173.724, шири део 250.518), Нови Сад (255.071 , са ширим делом 333.895)1 Приштина (254.021 становника,са околином 564.800 становника), Ваљево, Врање, Зајечар, Зрењанин, Јагодина, Краљево, Крушевац, Лесковац, Лозница, Нови Пазар, Панчево, Пожаревац, Смедерево, Сомбор, Сремска Митровица, Суботица, Ужице, Чачак и Шабац. Док су Београд, Крагујевац и Ниш морали своју територију да поделе на 2 или више градских општина по старом закону, градови немају обавезу да на својој територији образују градске општине.

Демографија